Autor: dr Jovana Jestrović, psiholog i sistemski porodični psihoterapeut
Ne tako davno, pre samo pet decenija, parovi koji su se suočavali sa neplodnošću nisu imali tako puno opcija – mogli su da usvoje dete ili da prihvate život bez dece. Danas pak, ovi parovi imaju više opcija na raspolaganju. Iako razvoj asistiranih reproduktivnih tehnologija predstavlja veliki medicinski pomak i istovremeno veliku nadu za parove koji se suočavaju sa neplodnošću, sa sobom nosi puno preispitivanja i dilema. Upravo iz ovog razloga, neplodnost je važno posmatrati kao biopsihosocijalni problem koji ostvaruje efekte na pojedinca, par, porodicu i društvo u celini. U skladu sa tim, pored obezbeđivanja najboljih mogućih tretmana i medicinskih usluga ovima parovima, važno je pružiti im mogućnost da prorade iskustvo neplodnosti i njegove socijalne i psihološke aspekte.
Prva osoba koja je prepoznala efekat suočavanja sa neplodnošću i tretmana asistiranih reproduktivnih tehnologija na mentalno zdravlje i funkcionisanje osobe bila je Barbara Menning, medicinska sestra koja je radila sa ovim parovima. Prepoznajući činjenicu da neplodnost nije samo medicinski problem, već da postoje i njeni socijalni i psihološki aspekti, osniva udruženje “RESOLVE”, u okviru koga organizuje grupe podrške za parove i pojedince sa ovim problemom, a nakon toga objavljuje i knjigu sa savetima za samopomoć. Menningova je istovremeno prva koja je naglašavala značaj postojanja psihologa u klinikama za vantelesnu oplodnju. Zahvaljujući njoj, kao i rođenju prve “bebe iz epruvete”, Lujze Braun, te omasovljenju asistiranih reproduktivnih tehnologija, uloga psihologa dobija na značaju krajem 70-ih i početkom 80-ih godina prošlog veka.
Psihološka podrška može se ugrubo podeliti u dve struje – prva struja u kojoj je stres posmatran kao uzrok neplodnosti, a napori psihologa usmereni ka tome da zajedno sa parovima otkriju šta je ono što stoji u osnovi nemogućnosti začeća, i druga u kojoj je stres viđen kao posledica neplodnosti, a rad sa psihologom se odnosi na prorađivanje ovog iskustva. Danas je zastupljenije drugo stanovište i stres se u najvećem broju slučajeva tretira kao posledica neplodnosti, a parovi zajedno sa psihologom rade na njegovom smanjenju.
Tradicionalna uloga psihologa u kontekstu neplodnosti odnosi se na psihološku procenu, psihoedukativnu podršku i individualno i partnersko savetovanje. Ukoliko se suočavate sa neplodnošću i obratite se za psihološku podršku, možete dobiti sledeće:
1) jačanje sposobnosti za suočavanje sa problemom
2) redukciju potencijalnih konflikata u partnerskom odnosu
3) unapređivanje veština komunikacije među partnerima, ali i sa medicinskim osobljem
4) rad na prihvatanju mogućnosti da medicinski tretman neće dovesti do začeća
5) obezbeđivanje podrške prilikom nošenja sa promenama životnog stila i planova za budućnost.
Paralelno sa davanjem značaja ulozi psihologa u praktičnom kontekstu raste i broj istraživanja o psihološkim aspektima neplodnosti. Kroz istraživanja je pokazano da psihološka podrška ostvaruje pozitivne efekte na snižavanje anksioznosti i stresa izazvanog neplodnošću, na kvalitet i stabilnost partnerskog odnosa, kao i poboljšanje komunikacije među partnerima. Iako neke studije ukazuju na efekat psihološke podrške na stopu začeća, rezultati su kontradiktorni. Nadalje, rezultati jednog istraživanja ukazuju da čak 23% pacijenata prekine tretman usled percipiranog stresa izazvanog neplodnošću, što jasno ukazuje na značaj postojanja psihološke podrške u okviru tretmana neplodnosti.