Često sam u čekaonicama. U početku je to bilo prilično mučno, jer kada je suočavanje sa dijagnozom steriliteta u povoju, intenzitet raznih nepoznanica je na najvišem nivou. To je momenat kada počinjete da se hvatate u koštac sa različitim stvarima i potpuno novim saznanjima. Prvo se upoznajete sa terminologijom, zatim pokušavate da dokučite osetljive relacije doktor–pacijent. Onda vam bude čudno zašto se sve dešava nekako brzo i kao na traci, dok vaš problem deluje kao ʺčitava večnostʺ, a želja zvana “dečak ili devojčica” postaje sve veća. Nakon raznih pretraga, relativno brzo, dolazite do toga da vas sistem registruje pod čuvenom šifrom N97 (sterilitas feminae) ili N46 (sterilitas masculina), čime zvanično ’’po papirima’’ stajete u red za svoju bebu. Ukoliko se dogodi da ste jedan od onih parova, koje zaobiđe početnička sreća i uspeh izostane, onda iznova zavrtite točak, vratite se na svoje mesto u redu i čekate svoj dobitni pokušaj.
Pored strpljenja, kao jedne potpuno nove veštine koja je za mene, moram priznati, još uvek veliki strateški izazov, čekanje me naučilo da posmatram. Čekajući, počela sam da se kalim u voajera, a svoju intuiciju i senzibilitet dovodim do savršenstva.
Moj posmatrački talenat biva posebno izazvan kada su u pitanju boravci u nezaobilaznim čekaonicama sa početka teksta. Na tim mestima, kada bolje pogledam, mogu jasno da vidim i stomakom osetim mnogo toga što lebdi i pritiska sve one koji u njima borave. Pa tako, kroz svoje posmatračke naočare često vidim koliko je on uplašen, a koliko je ona hladna i obrnuto. Vidim držanja za ruku, maženja, izlive nežnosti, oblake podrške, iskre ljubavi i velike želje. Uhvatim i poneku suzu, skrivenu ili onu što se da podeliti sa partnerom. Ponekad vidim i one uzdržane i na oko hladnokrvne, koji su došli po bebu kao nekim poslom, da to obave, pa da idu kući. Vidim i prisustvo tenzije koja neretko ume da izazove i poneku glasnu prepirku (”zaboga zašto je papir ostavio na pultu, a isti nije dao sestri pravo u ruke” ili ”kako se baš sad na izlazu setila da je zaboravila nešto krucijalno da pita doktora, kad njemu ističe parking”). Ali me to ne zabrine, jer cenim da su takve situacije uglavnom deo odbrambenog mehanizama koji proradi onda kada prevlada strah i briga. Ipak, ubedljivo najlepši posmatrački ugođaj mi izazovu parovi za koje volim da kazem da imaju “ono nešto”. To su parovi koji jednostavno štrče jer su uglavnom nasmejani, stalno se dodiruju, neretko tepaju jedno drugom, dok svi ostali ćute – oni remete tu tišinu svojim razgovorima i gledaju se u oči. Jasno je da su isto kao i svi ostali došli po svoje dete, plod očigledne ljubavi, ali i ako ne stignu do tog cilja, odaju utisak da će uprkos svemu nastaviti svoju priču, istim intezitetom, bezuslovno i bez opterećenja. Energija koju emituju šalje najpozitivniju vibraciju, a njeno ime je neraskidivost. Ti posmatrački momenti me gotovo uvek ohrabre i razoružaju, istovremeno i trgnu, jer me nateraju da se prisetim koliko je to “ono nešto” zapravo važno. Poistovećujem ga sa čvrstim temeljom na kome počiva jedan odnos i stabilnost koja je satkana od iskrene ljubavi, a koju će teško poljuljati eventualni nedostatak zajedničkog deteta. To su oni neprocenjivi trenuci kada se naizgled nerešiv problem i saveznik mu nezidrž, preobrate u oslobođenje i zdravo naučenu životnu lekciju. Zato, stajajući u redu za svoje dete, bez obzira na ishod, uhvatite vašeg partnera čvrsto za ruku, prisetite se svega onoga zbog čega ste zaista zajedno i evocirajte vaše “ono nešto” jer sigurna sam, samo tako sve može biti lakše i suštinski vrednije.
Autor: Danijela Jović