Maja Arsić Savić iz okoline Požarevca, danas je ponosna majka dvoje dece. Na putu do potomstva, ona i suprug Dragan, prošli su kroz pravu borbu kroz koju prolaze svi parovi sa sličnim poteškoćama. Iako se sa nelagodom seća tih trenutaka, ispunjava je radošću prisustvo njena dva čeda, Saške i Tanasija, ali i potreba da svojom ispovešću podrži sve one koji se možda kolebaju i ohrabri ih da istraju.
“Dolazeći za raspuste kod bake upoznala sam svog sadašnjeg muža. Naravno, u početku smo bili drugovi zato što sam se po završetku raspusta vraćala kući zbog škole, a kasnije zbog posla i obaveza oko studiranja. Punih osam godina je trajalo naše druženje, sve dok 2000. godine nije došao u Beograd na služenje vojnog roka. Počeli smo češće da se viđamo i polako postajali nešto više od drugova. Nakon samo par meseci, bila sam sigurna da ga želim pored sebe celog života”, seća se Maja.
Ljubav je pobedila i Maja (1981) se udala za Dragana (1980) i prešla iz Beograda da živi kod njega, u manju sredinu nedaleko od Požarevca.
“U početku je bilo sve savršeno, on pun razumevanja, ljubavi, ali nakon godinu dana shvatili smo da postoji problem i da nešto nije u redu. Ostala sam trudna 2005. godine, ali nakon mesec dana sam izgubila plod. Doktorka kod koje sam tada išla, rekla mi je da sam psihički opterećena i da mi je organizam odbacio plod. Razočarani i tužni, shvatamo da to nije kraj i zajedno odlučujemo da moramo nastaviti dalje. Tu počinje naša borba za potomstvo”, objašnjava Maja za “Hoću bebu“.
U početku je odlazila u lokalni dom zdravlja no, nakon urađenog ultrazvuka i osnovnih analiza, nije dobila nikakvu dijagnozu. Krenuli su dalje – bolnica u Požarevcu, privatne klinike i ordinacije u okolini – i sve bez napretka.
“Polako sam gubila nadu da ću ikada biti majka, psihički sam tonula, plakala sam danima i noćima, povlačila sam se u sebe, sve dok jednom nisam samoj sebi obećala da ni ovu bitku neću izgubiti i da će se moj san ostvariti! Sela sam za kompijuter i počela da tražim razloge, dijagnoze, mišljenja, pisala mejlove raznim klinikama… Jednog martovskog dana dobila sam poziv od dr Milice Janjićijević, tada asistenta, da je profesor Aleksandar Stanković zaiteresovan za naš slučaj i da bi nam rado pomogao. Zakazali smo pregled u bolnici ,,Jevremova”. Nakon opsežnih analiza, mojih i suprugovih, započeli smo postupak VTO”, opisuje Maja Arsić.
U maloj sredini kakva je njihova, tada se već susretala sa prekim pogledima i slušala komentare da je problem što nemaju decu u njoj i da je bolje da ode dok je suprug još mlad. Tih dana ne želi da se seća, ali pamti da je uz muževljevu pomoć sve to lakše prebrodila.
“Isprva sam se informisala preko interneta, jer je tada VTO bila ‘tabu tema’, u medijima se nije ni spominjala kao mogućnost začeća, a o pomoći države da i ne pričam. Kasnije sam sve odgovore dobila od divnog dr Stankovića i osoblja bolnice. Da smo u postupku VTO niko nije znao, tako smo želeli nas dvoje. Nismo želeli da nas ispituju i osuđuju ponovo. Krenula sam sa stimulacijom, odgovarajućom terapijom, iščekivala svaki njihov poziv za kontrolu ili obaveštenje kakve su mi dotadašnje analize”, pojašnjava ona.
Čekajući sestricu da ih prozove za ultrazvuk, u čekaonici upoznaju divan par, Marijanu i Draška, njihova priča puna ljubavi, podrške i poštovanja i sada, kada je se seti, napuni joj oči suzama. Marijana i Draško, takođe su posle par upornih godina postali roditelji.
“Sve analize su mi bile u redu, rađena aspiracija jajnih ćelija, oplođene… Javljaju devet savršenih. Mi presrećni, ne znamo kako da reagujemo, dogovaramo se za termin kada bi bilo idealno da dođemo. Vraćeno je četiri embriona, a pet zamrznuto. Petog maja 2008. je usledio poziv doktora Stankovića. Čestitao nam je. Rekao je da beba raste i da odgovara svim parametrima trudnoće… Šok! Trudna sam!!! Kako? U neverici molim doktora da mi ponovi. Nasmejao se i rekao da nam od srca čestita i da su čuda moguća”, kaže Maja i dodaje da je odmah zakazala ultrazvuk kako bi bebu što pre videla.
“Trenutak kada sam na monitoru videla naše “biberče” i čula otkucaj srca ne može se rečima opisati. Trudnoća je bila savršena, bez ikakvih komplikacija, ali svih devet meseci sam bila u strahu. Naš čitav svet je nastao 26. decembra u 22 sata. Kosa crna kao ugarak, obrazi rumeni, okice sjajne – jednom rečju savršena! Bezbroj puta sam se zahvaljivala Bogu što je baš nas odabrao da joj budemo roditelji!”
Saška, koja sada ima deset godina, čekala je sedam godina da dobije brata koji je začet prirodnim putem. Njihova hrabra majka je u međuvremenu i diplomirala. A ovaj istrajni par, danas odgaja i uči svoju decu ljubavi, strpljenju i uzajamnom razumevanju, baš kao što su ih oni imali tokom svih godina borbe za potomstvo.