Istraživanje Laboratorije za eкsperimentalnu psihologiju i Centra za biopolitičкu eduкaciju
Autor teksta: Društvo psihologa Srbije
Više od tri četvrtine žena u Srbiji odlazi na redovne godišnje ginekološke preglede, a tek svaka četvrta nijednom nije bila kod stručnjaka za reproduktivno zdravlje. Ilustrativni dokaz teze da naše žene vode računa o svom ginekološkom zdravlju jeste i podatak da češće odlaze na preventivne preglede kod ginekologa nego kod stomatologa i lekara opšte prakse. Naime, rezultati istraživanja Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakuleta u Beogradu i Centra za biopolitičku edukaciju govore da zubara redovno posećuje svega 60 odsto žena, a kod lekare opšte prakse na preventivne preglede odlazi tek 40 odsto. Ova studija, koja je urađena u okviru projekta „Poverenje, znanje, odluke i iskustva žena u srpskom zdravstvenom sistemu“ takođe je pokazala da svaka treća žena ima poverenja u lekare i medicinsko osoblje, više od trećine njih je neodlučno po ovom pitanju, a veoma mali broj žena uopšte ne veruje „belim mantilima“.
Кada odu kod lekara, tri četvrtine žena postavlja pitanja o svom zdravlju „sve dok im ne bude potpuno jasno šta im se događa“. Međutim, svaka četvrta žena se trudi da postavlja što manje pitanja, a još je upečatljiviji podatak da je četvrtinu pacijentkinja sramota da se žali na bol, iako su bolovi jedan od osnovnih razloga posete lekaru. Većina žena se, prema sopstvenom priznanju, trudi da budu saradljive i poslušne pacijentkinje – tek svaka dvadeseta ističe da joj nije stalo da sarađuje sa lekarom.
Žene moraju da veruju lekarima
„Roditelji su nas učili da za svaki odlazak kod lekara treba da obučemo čistu garderobu i ponesemo zdravstvenu knjižicu. Međutim, često se zaboravlja da je, osim ove dve stvari, poverenje ono što žene uvek „nose“ na lekarski pregled. One moraju da veruju da će im medicinsko osoblje pružiti odgovarajuće informacije i da će se u svom radu rukovoditi onim što je najbolje za njih kao pacijentkinju. Drugim rečima, žene moraju da veruju lekarima. Poverenje je veoma konkretna i važna stvar, a ne neki magijski i neuhvatljiv fenomen – ono je presudno za spremnost žene da potraži pomoć, otkriju intimne informacije o svom zdravlju i podvrgne se lečenju.
Poverenje u lekara, kao pojedinca i u medicinu kao oblast nauke nisu na psihičkom planu iste stvari. Neko može potpuno da veruje svom doktoru, ali da istovremeno ne veruje medicini, što je situacija slična pandemijskoj – ljudi veruju svojim ličnim lekarima, ali nemaju poverenja u vakcine protiv koronavirusa zbog izloženosti velikoj količini kontradiktornih informacija. Moguće je i obrnuto, da žena izgubi poverenje u svog ginekologa nekon pogrešne dijagnoze ili neprofesionalnog tretmana, ali da i dalje gaji poverenje u nauku i zdravstveni sistem. Zato smo u okviru ovog projekta prikupljale podatke ne samo u poverenju u zdravstvene radnike, već i o tome koliko su žene upoznate sa različitim činjenicama u vezi sa zdravljem i funkcionisanja sopstgvenog organizma“, ističu istraživačice ove studije, koju su zajedno realizovale Aleksandra Lazarević, Milica Ninković, Svetlana Pavlović, Кatarina Кovačević, Sandra Ilić, Marija Ratković i Кaja Damjanović.
Кako naglašavaju, jedan od razloga zbog kog su započele ovaj projekat bio je želja da ispitaju od čega se sastoji poverenje u zdravstvo žena u našoj zemlji. Jer, koliko god imali poverenja u lekare, korisnici zdravstvenih usluga nisu samo nemi posmatrači lekarskih odluka, već u različitoj meri mogu biti uključeni u ovaj proces. Stepen uključenosti varira, pa se u skladu sa tim izdvajaju četiri modela odnosa između predstavnika i korisnika zdravstvene zaštite. Prvi model je paternalistički, a ponekad se označava i kao roditeljski ili sveštenički. Ovaj model odnosa podrazumeva da je uloga dobrog doktora da deluje u najboljem interesu pacijenta (kao roditelj), dok je uloga dobrog pacijenta da pasivno i bez preispitivanja prihvata odluke lekara (kao dete koje potpuno zavisi od roditelja). Sledeći model je informativni i podrazumeva da je zadatak lekara da pacijenti pruži sve relevantne informacije, a uloga pacijenta da odabere intervencije koje želi. Treći model je interpretativni, što znači da je svrha odnosa lekar-pacijent da se osveste vrednosti pacijenata i da im se pruži pomoć da odaberu intervencije koje odgovaraju tim vrednostima. Poslednji model je deliberativni, odnosno savetodavno-saradnički, što znači da je posao lekara da u saradnji sa pacijentom donese odluku koja je za njega najbolja“, zaključuju autorke ovog projekta.
Objašnjavajući zašto je bitno razumeti načine na koje može da se ostvari uključenost pacijenata u pitanja koja se tiču njihovog zdravlja, one navode da je, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji i članu 51. Кodeksa Medicinske etike Lekarske komore Srbije, koji glasi „Međusobni odnosi lekar – pacijent moraju da se zasnivaju na međusobnom poverenju i odgovornosti, tako da pacijent aktivno učestvuje u svom lečenju“, uključenost u sopstveno lečenje jedan od stubova kvalitetne i bezbedne zdravstvene zaštite. A prvi i osnovni korak ka obezbeđivanju (veće) uključenosti pacijenata jeste prikupljanje podataka o njihovim iskustvima u sistemu zdravstvene zaštite. Na osnovu takvih podataka stiče se uvid u stepen zadovoljstva pacijenata, koji je jedan od ključnih pokazatelja kvaliteta zdravstvene zaštite i nege. Zato su one u okviru ovog projekta prikupljale podatke, ne samo o poverenju u zdravstvene radnike, već i o tome kakvo je uopšte iskustvo pacijentkinja u zdravstvenom sistemu Srbije, gde one dobijaju najveću podršku, a gde ona potpuno izostaje.
Visok nivo znanja o HPV virusu
Rezultati istraživanja govore da žene u Srbiji redovno odlaze na preventivne ginekološke proseke i u proseku imaju relativno visooko poznavanje činjenica o humanom papiloma virusu, koji je odgovoran za veliki broj slučajeva raka grlića materice. Više od dve trećine zna za ovaj virus, ali im je manje poznata činjenica da je on povezan i sa nekoliko drugih karcinoma – recimo sa rakom srednjeg dela grkljana. Preko 70 odsto žena zna da postoji vakina protiv HPV infekcije i znaju da se vakcina daje deci nakon navršenih devet godina i da je mogu primiti i odrasle žene. Spremnost da se primi ova vakcina je visoka – samo 13 odsto žena ne bi uzelo ovu vakcinu, odnosno ne bi je dale svojoj deci.
Međutim, više od polovine ispitanica ne zna da se ova vakcina preporučuje Pravilnikom o programu obavezne i preporučene imunizacije stanovništva protiv određenih zaraznih bolesti, koje je usvojilo Ministarstvo zdravlja Srbije, što u kombinaciji sa visokom cenom ovog cepiva koja iznosi oko 15.000 dinara po dozi, dovodi do nezadovoljavajućeg procenta vakcinisanih protiv humanog papiloma virusa. O tome ilustrativno svedoče i rezultati istraživanja sprovedenog u Vojvodini, koji pokazuju da od 5.000 roditelja devojčica koji su dobili informativne letke o ovom cepivu, čak 43 odsto njih ne bi vakcinisalo svoju kćerku, trećina nije sigurna, dok je pristanak za vakcinaciju dalo samo 29 procenata roditelja.
Ovo istraživanje je otkrilo da žene o svom zdravlju ne razgovaraju samo sa lekarima, u koje ipak najviše veruju. One se poveravaju i drugim bitnim ljudima iz svog bliskog okruženja – pre svega majci, partneru, sestri, ocu, bratu i kćerci, odnosno sinu. O sopstvenom zdravlju najmanje razgovaraju sa duhovnicima ili sveštenicima.