Autor: Društvo psihologa Srbije
Od savremene žene društvo očekuje da uspešno žonglira između brojnih životnih uloga – majke, supruge, kćerke, sestre, radnice i liderke. Političari od nje očekuju da rodi najmanje troje dece i tako osigura demografski opstanak nacije, roditelji da bude obrazovanija od svih prethodnih generacija žena u svojoj familiji, partner da uvek bude lepa i negovana, deca da im majka bude 24 časa dnevno na raspolaganju, a šef da nikad ne uzme odsustvo sa posla zbog bolesti deteta. Zato ne treba da čudi podatak da su kod žena češći poremećaji raspoloženja, anksiozni poremećaji, poremećaji ishrane, kao i poremećaji izazvani stresom ili traumom. Žene češće boluju od depresije i češće imaju simptome anksioznosti agorafobije, hipohondijaze i paničnog poremećaja. Pripadnice nežnijeg pola su osetljivije na stres i podložnije njegovim posledicama, a kod njih je češće prisutan komorbiditet, odnosno one češće imaju više poremećaja u isto vreme. Žene uzimaju više medikamenata u odnosu na muškarce, a zbog predominantne pojave paničnih napada i depresije, češće i pokušavaju samoubistvo u odnosu na muškarce. Sa druge strane, muškarci češće imaju poremećaje iz spektra bolesti zavisnosti, poremećaja kontrole impulsa i antisocijalni poremećaj ličnosti. Ipak, ohrabruje podatak da se žene češće obraćaju za pomoć stručnjacima za duševno zdravlje, istaknuto je na aprilskom forumu Instituta za mentalno zdravlje, koji se ove godine održao pod sloganom „Duševno zdravlje žena“.
Anatomija je sudbina
Кako je na otvaranju ovog naučno-stručnog skupa, održanog povodom 58. rođendana Instituta za mentalno zdravlje, istakla dr Milica Pejović Milovančević, profesorka na Medicinskom fakultetu u Beogradu i direktorka ove ustanove, mentalno zdravlje žena je izuzetno važno za razvoj i dobrobit celog društva, jer samo zdrav čovek može da radi i voli, kako je tvrdio otac psihoanalize Sigmund Frojd.
„Rezultati brojnih istraživanja nedvosmisleno ukazuju na različitu distribuciju psihijatrijskih poremećaja, vremenu pojave prvih simptoma, kao i razlikama u prezentaciji simptomatologije, odnosno kliničkoj slici. Razlike postoje počevši od anatomije centralnog nervnog sistema, a one su rezultat interakcije bioloških i razvojnih faktora na ljudski mozak. Studije su pokazale da hormoni, hromozomi i imuni sistem imaju rani uticaj na razvoj neuralne seksualne diferencijacije. Razvoj mozga takođe je uslovljen faktorima kao što su genska ekspresija, steroidni hormoni, prenatalna ishrana, stres i infekcije majke, kao i postnatalnim faktorima kao što je rana briga za dete. Rezultati istraživanja nedvosmisleno ukazuju na različitu distribuciju psihijatrijskih poremećaja kod polova, počev od najranijeg detinjstva. Autizam je čak četiri puta češći kod dečaka, hiperkinetski sindrom se dva do šest puta češće dijagnostikuje kod dečaka, a poremećaji ponašanja su i u detinjstvu prisutniji kod pripadnika „jačeg“ pola. Sa druge strane, praksa pokazuje da su poremećaji ishrane češći kod devojčica. Depresija i anksioznost se dva puta češće javljaju kod devojčica. Hiperkinetički poremećaj sa poremećajem pažnje se ređe javlja kod devojčica“, istakla je Milica Pejović.
Zašto su žene vulnerabilnije
Pored sociokulturoloških i ekonomskih faktora, značajnu ulogu imaju i oni organski, pre svega uticaj polnih hormona i njihove fluktuacije tokom života žene. To se najviše odnosi na promene u nivou estrogena i progesterona. Ovi hormoni mogu uticati na osetljivost, odnosno vulnerabilnost žene, čineći ih osetljivijim na stres preko neurobiološkog sistema regulacije stresa. Govoreći o rodnim specifičnostima u epidemiologiji duševnog zdravlja, prodekan za naučno-istraživački rad Medicinskog fakulteta u Beogradu dr Tatjana Pekmezović navela je da je učestalost duševnih poremećaja viša kod žena u svim starosnim grupama.
„Celoživotna prevalencija duševnih poremećaja, koja iznosi između 18 i 36 odsto, dobija se odgovorom na pitanje – da li ste tokom života imali neki mentalni poremećaj, a periodična prevalencija iznosi između 10 i 19 odsto i do nje dolazimo odgovorom na pitanje da li ste u poslednjih godinu dana imali neki duševni poremećaj. Podaci govore da je celoživotna i periodična prevalencija mentalnih bolesti veća kod žena svih dobi, a gubitak godina zdravog i funkcionalnog života je daleko veći kod žena u svim starosnim grupama, osim u prvoj godini života. Međutim, žene se i češće leče od duševnih poremećaja i rađe prijavljuju svoje simptome lekaru – one znaju da moraju da čuvaju svoje zdravlje, jer brinu o dobrobiti svih članova porodice i nemaju taj „luksuz“ da budu disfunkcionalne zbog bolesti“, kaže dr Pekmezović.
Breme socijalnih uloga
Ona podseća da su žene izloženije i socijalnim faktorima koji povećavaju rizik od narušenosti mentalnog zdravlja.
„Žene žive pod bremenom brojnih društvenih uloga, imaju manja primanja i češće su zaposlene na određeno vreme. Podaci govore da su one češće žrtve siromaštva, odnosno fizičkog i seksualnog nasilja, a seksualno zlostavljanje u detinjstvu povećava rizik od depresije u odraslom dobu. Među negovateljima ima daleko više žena, a one daleko češće pate od depresije i anksioznosti u odnosu na opštu populaciju. Tokom života, žensko telo prolazi kroz različite cikluse, a trudnoća predstavlja potencijalni rizik za mentalno zdravlje. Učestalost depresije u blagoslovenom stanju iznosi između pet i dvadeset odsto, a prevalencija anksioznosti u tom periodu kreće se između jednog i 16 procenata. Sve veći broj žena ima problem sa neplodnošću, a podaci govore da pet do pedeset procenata njih pati od depresije, koja doprinosi lošijem odgovoru na tretman infertiliteta. Međutim, zanimljivo je da je zaštitna uloga estrogena u nastanku najtežih duševnih poremećaja postavljena sredinom 20. veka i potvrđena u brojnim istraživanjima – žene imaju nižu stopu oboljevanja od šizofrene psihoze, naročito u uzrastu mlađem od 40 godina, a tok ove bolesti je povoljniji kod mlađih žena. One imaju pik incidencije šizofrenije kasnije u odnosu na muškarce jer se smatra da fiziološke visoke doze estradiola odlažu početak šizofrenije do menopauze“, zaključila je Tatjana Pekmezović, podsećajući da između deset i petnaest procenata svetske populacije, odnosno 970 miliona ljudi na svetu, ima neki mentalni poremećaj.
Neurolog i predsednik SANU dr Vladimir Кostić podsetio je Čarls Darvin bio prvi koji je 1871. godine u nauku uveo pitanje da li postoji razlika između muškog i ženskog mozga, a odgovor na ovo pitanje prvi su dali japanski naučnici, koji su ustanovili da je jedan region u mozgu nekoliko puta veći kod muških pacova. Analizirajući polne razlike u bolestima nervnog sistema, on je podsetio da pol ima uticaj na emocije, percepciju, prepoznavanje lica i donošenje odluka i dodao da ne postoji gotovo nijedna neurološka bolest koja se drugačije ne manifestuje kod žena i muškaraca.
„Žene dva puta češće oboljevaju od Alchajmerove bolesti u odnosu na muškarce, a pad kognitivnih funcija u prvoj godini postavljanja ove dijagnoze je mnogo brži kod žena. Istraživanja govore da je menopauza najjači prediktivni faktor za nastanak Alchajmera, a iza nje slede histeroktomija i hipotireoza“, upozorio je akademik Кostić.
Iako gotovo sve svetske epidemiološke studije svedoče da je autizam čak četiri do pet puta češći kod muškaraca, novija istraživanja koja nisu bazirana na nacionalnim registrima autizma, bacaju novo svetlo na ovu statistiku i pokazuju da je taj odnos tri prema jedan na „štetu“ muškog pola. Кako je istakao dr Nenad Glumbić, redovni profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, autizam se kod žena detektuje kasnije nego kod muškaraca, naročito kada su u pitanju visokofunkcionalni oblici autizma, a klinička slika ovog poremećaja je drugačija kod različitih polova – dok su devojčice ekstravertnije i malo neobičnije u odnosu na svoje vršnjakinje, dečaci su introvertniji i češće odbijaju svaki kontakt sa okolinom. Drugim rečima, oni češće imaju klasičnu kliničku sliku autizma, pa se zato ovaj razvojni poremećaj češće i dijagnostikije kod dečaka.
„Studije sprovedene u odrasloj populaciji govore da žene i muškarci sa visokofunkcionalnim oblikom autizma na različite načine „kamufliraju“ simptome autizma, a ženama to bolje polazi za rukom. Naime, žene se više oslanjaju na verbalne sposobnosti, uče da ostvaruju kontakt očima i nauče unapred pripremljene rečenice i fraze, kopiraju tuđe prosocijalno ponašanje i uče da regulišu interpersonalni prostor i drže adekvatnu razdaljinu od drugih“, zaključio je Glumbić.
ADHD češći kod muškaraca
Hiperkinetički poremećaj sa poremećajem pažnje je još jedan razvojni poremećaj koji se češće javlja kod dečaka i čija prevalenca iznosi sedam odsto u opštoj populaciji. Rodno senzitivna statistika govori da je ADHD u kliničkoj populaciji tri do šesnaest puta češći kod dečaka, dok je u opštoj populaciji tri puta češći kod dečaka. I u odraslom dobu muškarci 2,5 puta češće dobijaju dijagnozu ovog poremećaja, a epidemiološke studije govore da više od polovine pacijenata sa detektovanim ADHD u detinjstvu ima ovaj poremećaj i u odrslom dobu, iako se njegov pojavni oblik menja, pa se spoljašnji nemir internalizuje u unutrašnji.
„Кlinička slika autizma je drugačija kod dečaka nego kod devojčica – oni su nemirniji, agresivniji i neobuzdaniji, pa je to razlog zbog kojeg roditelji i nastavnici mnogo češće traže stručnu pomoć za dečake. Devojčice su neuporedivo manje agresivne, one često sanjare, puno pričaju i brzo menjaju temu razgovora, neuredne su i neorganizovane kako u prostoru oko sebe, tako i u svojoj glavi, često kasne, loše organizuju vreme i obaveze i lako se uznemire. Međutim, iako su ovi simptomi ADHD blaži kod devojčica, oni jednako „urušavaju“ njihovo mentalno zdravlje. Podaci, naime, govore da čak 17 odsto devojčica kojima je postavljena ova dijagnoza, imaju depresiju naspram jedan odsto devojčica tog uzrasta koje imaju depresiju. Anksiozni poremećaj je dijagnostikovan kod trećine devojčica sa ADHD poremećajem, a svega pet odsto devojčica u opštoj populaciji ima ovu dijagnozu. Praksa takođe pokazuje da se kod devojčica kasnije postavlja dijagnoza ADHD poremećaja, a one ređe dobijaju lekove u terapiji. Međutim, studije takođe govore da neprepoznat i nelečen ADHD kod devojčica uzrokuje lošiji školski uspeh, slabije samopoštovanje i samopouzdanje i utiče da ove devojčice postanu češće žrtve vršnjačkog nasilja“, istakla je dr Ana Кesić, dečji psihijatar sa Кlinike za neurologiju i psihijatriju za decu i odrasle.
Skicirajući razvojni put ADHD poremećaja, dr Vanja Mandić Maravić, psihijatar na Instititu za mentalno zdravlje, istakla je da se rasuta pažnja i hiperaktivnost, karakteristični za dečji uzrast, pretvaraju u unutrašnji nemir, brze promene raspoloženja, kratke nefokusirane misli, impulsivnost, osećanje dosade, potrebu za izlaganjem rizicima, teškoće u planiranju i donošenju odluka u odraslom dobu. Zabrinjava podatak da čak 14 odsto osoba sa dijagnostikovanim ADHD poremećajem ima tri komobidirteta – anksioznost, depresiju i bolest zavisnosti, a najnovije studije govore da je verovatnoća da odrasla osoba bude zaražena koronavirusom veća kod onih sa nelečenim hiperkinetičkim poremećajem.
Stres i infertilitet
Ističući da svaki sedmi par u opštoj populaciji ima problem sa neplodnošću, dr Bojana Pejušković, psihijatar sa Instituta za mentalno zdravlje, podsetila je da se dijagnoza infertiliteta postavlja ako partneri nakon 12 meseci redovnih seksualnih odnosa ne uspevaju da dobiju dete. Iako se procenat neplodnih parova kreće od šest odsto u SAD do čak 25 procenata u Кini, statistika svedoči da čak 80 miliona ljudi na svetu ima problem sa neplodnošću, a broj parova na Balkanu koji ne mogu da postanu roditelju je porastao za trećinu u poslednje tri decenije.
„Rodno senzitivna statistika svedoči da između 11 i 13 procenata žena ima problem sa neplodnošću, a nemogućnost da postanu majke često uzrokuje anksioznost, depresiju, lični distres i utiče na opšte funkcionisanje i kvalitet života. Infertilitet je povezan sa stigmom i negativnim psihosocijalnim funkcionisanjem, a priča o neplodnosti i stresu vremenom počinje da podseća na metaforu o kokoški i jajetu, jer stres smanjuje šansu za ostanak u drugom stanju, a neplodnost izaziva neverovatnu količinu stresa . Posledice mogu biti dugotrajne, a istraživanja su pokazala da žene sa infertilitetom imaju značajno viši nivo depresivnih simptoma u odnosu na žene koje nemaju ovaj problem. Nemogućnost žene da se ostvari u svojoj, za neke i najznačajnijom ulozi, može da predstavlja lični poraz, sopstvenu manjkavost ili neadekvatnost, zbog čega infertilitet ima značajan uticaj na mentalno zdravlje, funkcionalnost i kvalitet života žena“, upozoorila je dr Pejušković.
Savremene studije pokazuju da je uzrok neplodnosti u 45 odsto slučajeva muški faktor, u dodatnih 45 procenata slučajeva je ženski faktor, a u deset odsto – nepoznat. Pored ginekoloških i uroloških problema, u sve većem broju istraživanja pojavljuju se nepoznata etiologija infertiliteta, pa tako neke studije u Velikoj Britaniji svedoče da nepoznati uzročnik kumuje u čak 38 odsto slučajeva, dok Izrael prijavljuje petinu nepoznatih uzroka neplodnosti.
„Novija istraživanja govore o uticaju restriktivnih dijeta i prekomerne fizičke aktivnosti na nastanak ženskog infetiliteta, a sve više se govori o tome da sam stil savremenog života ima uticaj na razvoj neplodnosti. Ustanovljeno je da postoji i sperma pod „stresom“ koja je manje pokretljiva i ima manje aktivnih spermatozoida. Obimne psihijatrijske studije svedoče da se depresija pojavljuje kod 15 do 45 odsto parova sa infertilitetom, a da se anksioznost javlja kod osam do 28 odsto parova koji imaju problem sa začećem. Žene koje traže problem psihijatra često govore da su anksiozne, očajne i da nemaju osećaj konttrole nad svojim životom, jer ne mogu da se ostvare u svojoj biološkoj ulozi. Na žalost, u našem društvu postoji snažan socijalni imperativ da žena mora da se ostvari u ulozi majke, zbog čega veliki broj žena bez dece oseća krivicu jer ne uspeva da ispuni očekivanja sredine. Ustanovljeno je da je i stopa suicida čak 40 odsto viša kod osoba koje imaju problem sa neplodnošću u odnosu na opštu populaciju“, zaključuje dr Bojana Pejušković.