Pojava VTO metode (vantelesne oplodnje ili IVF – In vitro fertilization), 70-ih godina prošlog veka izazvala je intenzivnu raspravu o korišćenju metoda asistirane humane reprodukcije i društvenih i pravnih implikacija za koje se predviđalo da će imati. Mnoga od etičkih pitanja koja su tada postavljena i danas su predmet rasprave, a sa svakom inovacijom u tehnologiji otvara se nova dimenzija u raspravi. Asistirana humana reprodukcija – bilo da je insemenacija ili ICSI metoda – odvaja reprodukciju od seksualnog odnosa, ali i dalje uključuje i muškarca i ženu. Osim toga, kod VTO i srodnih tehnika, oplodnja se odvija izvan tela, što znači da muške i ženske polne ćelije, kao i nastali embrioni, mogu postati predmet ispitivanja, manipulacije i istraživanja. Iz tih razloga, neki ljudi odbacuju metode asistirane humane reproducije kao moralno neprihvatljive. Takve primedbe obično u osnovi imaju verska ubeđenja ili tradicionalne pretpostavke o prirodi odnosa i uloge porodice. Čak i oni koji su prihvatili ideju o in vitro oplodnji kao lečenju neplodnosti kod heteroseksualnih parova, mogu biti rezervisani kad je u pitanju ovaj vid lečenja kod nekih drugih osoba ( na primer: singl žena, žena u postmenopauzi ili homoseksualnih parova). U mnogim zemljama danas, ove kategorije su isključene iz razmatranja.
Prigovori se često temelje na unapred stvorenim idejama o tome šta čini porodicu. Međutim, u stvarnosti, porodice jako variraju u svom sastavu, pa u mnogim zemljama i ne postoji uverljiv dokaz da deca iz konvencionalnih porodica bolje prolaze u životu. Ovakva razmatranja su, međutim, i dalje veoma daleko od stvarnosti u Srbiji, jer smo mi i dalje tradicionalno postavljeno društvo.
Ipak, same tehnike asistirane humane reprodukcije pokreću niz problematičnih pitanja. Na primer, kada se embrioni formiraju izvan tela, šta se može učiniti s onima koji nisu vraćeni u matericu? Da li je prihvatljivo da se koriste za istraživanja? Da li se mogu donirati drugom neplodnom paru? Da li bi trebalo da budu zamrznuti za sledeći pokušaj? Ili ih treba uništiti? I ko ima pravo na te odluke, donori jajne ćelije i spermatozoida, medicinska struka ili, možda, zdravstvene vlasti? U mnogim zemljama nerešena su pitanja porekla i legitimnosti dece rođene na ovaj način, a uz pomoć donora. Prema nekim istraživanjima, mnogi parovi koji su dobili dete na ovaj način, radije bi da to dalje ostane tajna, a, čak, ne bi ni rekli detetu.