Izvor: Društvo psihologa Srbije
Iako rezultati brojnih istraživanja svedoče da su ljudi u braku fizički i psihički zdraviji, ređe traže pomoć lekara, ređe dižu ruku na sebe i drugoga i manje stradaju u saobraćajnim nesrećama, nije svaki bračni odnos polisa osiguranja za starost, mentalnu stabilnost i sigurnost. Brak od koga se očekuje da bude sigurna baza, neretko postaje izvor stresa, a neke zajednice u kojima je prisutno fizičko ili psihičko zlostavljanje partnera, postaju uzrok i traumatskog stresa. Кada je kvalitet bračnog odnosa loš, partneri postaju nezadovoljni, agresivni ili depresivni, a emotivne teškoće u partnerskim odnosima utiču na zdravstveno stanje i posebno deluju na imunološki sistem – kada je duša ranjena i telo pati.
Zanimljiva polna statistika svedoči da žene snažnije od muškaraca fiziološki reaguju na kvalitet bračnih odnosa – neretko se kaže da su žene osetljiv „barometar“ koji detektuje svaku promenu koja bi mogla da naruši kvalitet bračnog odnosa. Verovatnoća pojave čira na želucu kod žena raste sa povećanjem bračnog staža, dok kod muškaraca ova povezanost nije pronađena. Žene zadovoljne brakom znatno bolje spavaju od onih koje su nezadovoljne partnerskim odnosom, a percepcija niskog kvaliteta bračnog odnosa kod žena utiče na povećanje krvnog pritiska i ubrzava rad srčanog mišića. Rezultati pojedinih istraživanja ukazuju da se žene zadovoljne brakom ređe razboljevaju u odnosu na one koje žive u brakovima koje doživljavaju kao nesrećne i disfunkcionalne.
Razvojne i životne krize
„Bračni parovi na sasvim različite načine reaguju na stresne događaje i sa različitom uspešnošću ih prevladavaju. Na osnovu toga možemo govoriti o funkcionalnim i disfunkcionalnim partnerskim odnosima. Svaki odnos tokom vremena neminovno prolazi kroz razvojne krize i očekivano je da partnerski odnos tada postane vulnerabilni, jer njihov dotadašnji način funkcionisanja mora da se reorganizuje, Međutim, pored toga partneri mogu prolaziti i kroz različite individualne krize, odnosno (ne)planirane, (ne)prijatne i (ne)željene životne promene, a svaka promena nosi stresogeni potencijal, kako za pojedinca, tako i za bračni odnos. Dobar brak je onaj u kom se oba partnera osećaju dobro – to ne znači da u njemu nema konflikata, već nema straha da se konflikti ispolje i prevaziđu“, ističe dr Jelena Šakotić Šurbalija, profesorka „Psihologije partnerskih odnosa“ na katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i autorka monografije i autorka monografije „Brak i stres – disfunkcionalni i funkcionalni partnerski odnosi. Ova monografija predstavlja deo projekta „Efekti egzistencijalne nesigurnosti na pojedinca i porodicu u Srbiji“ koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Srbije.
Naša sagovornica podseća da svaki brak prolazi kroz različite faze, krize i stresove manjeg ili većeg intenziteta. Dolazak bebe na svet, ulazak deteta u pubertet i odlazak naslednika iz kuće, siromaštvio ili loš materijalni status porodice, nezaposlenost jednog ili oba partnera, nemogućnost da se ostvare u ulozi roditelja, hronična bolest, selidba u drugo mesto ili inostranstvo – sve su to krize sa kojima se suočava veliki broj bračih parova. Ako bismo parafrazirali Tolstoja koji je tvrdio da „sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka je nesrećna na svoj način“, mogli bismo da kažemo da svi bračni partneri imaju krize i stresove, ali ih kvalitetni parovi rešavaju na konstruktivan, a problematični partneri na destruktivan način.
„Pojedinci, a isto tako i bračni parovi, na sasvim različite načine se suočavaju sa stresnim događajima i sa različitom uspešnošću ih prevladavaju. Na osnovu toga i partnerske, odnosno bračne odnose možemo posmatrati i porediti na jednoj dimenziji funkcionalnsoti, gde su na krajnjim tačkama smešteni disfunkcionalni i funkcionalni načini prevladavanja stresa – u odnosu na date okolnosti, pa u vezi sa tim možemo govoriti o disfunkcionalnim i funkcionalnim partnerskim odnosima. Pritom je izuzetno važno razumeti da nije reč o disfunkcionalnim i funkcionalnim ličostima, već o funkcionalnosti samog odnosa, o kvalitetu povezanosti partnera i njihovoj uspešnosti u prevladavanju stresa. Svaki odnos tokom vremena neminovno prolazi kroz razvojne krize i očekivano je da tada partneri i njihov odnos postaju vulnerabilniji, jer njihov dotadašnji odnos mora da se reorganizuje.
Međutim, pored toga (nekada i istovremeno) partneri pojedinačno, a onda i njihov odnos, moraju prolaziti kroz različite situacione krize, planirane ili neplanirane, prijatne i neprijatne, željene i neželjene životne promene, gde svaka promena ima i stresogeni potencijal – kako za pojedinca, tako i za partnerski odnos“, upozorava naša sagovornica.
Brojna istraživanja ukazuju da je za kvalitet bračnog odnosa i bračnu stabilnost značajna starost partnera pri stupanju u brak. Nalazi različitih istraživanja nedvosmisleno ukazuju da su najnestabilniji brakovi u kojima je dete rođeno pre sklapanja braka, a zatim brakovi gde je postojala trudnoća pre sklapanja braka, jer su partneri zbog trudnoće ili rođenja deteta bili pod pritiskom da se venčaju (i)li su imali doživljaj da su prinuđeni da menjaju svoje životne planove zbog bebe. Važi i obrnuto – najstabilniji su oni brakovi u kojima je dete začeto tek nakon ulaska u brak.
Sterilitet i prevara
A na pitanje – šta destabilizuje partnerski odnos, ona odgovara:
„Iskustva iz prakse pokazuju da vrlo nepovoljno utiče kada supružnici imaju značajno različite potrebe po pitanju ličnog ostvarenja u roditeljskoj ulozi. Problem neminovno nastaje kada partneri, ili samo jedno od njih, veruje da brak gubi smisao ukoliko u njemu nema dece, iako su pritom oboje u potpunosti zadovoljni postojećim partnerskim odnosom. Izvor bračne nestabilnosti svakako je i postojanje različitih potreba partnera – kada jedan želi, a drugi ne želi decu. Stabilnost može narušavati i to kada oboje žele decu, ali imaju problem sa začećem (i)li održavanjem trudnoće. Podaci govore da se depresija i anksioznost javljaju kod 18,5 odsto žena i kod 7,4 odsto muškaraca koji ne mogu da se ostvare u ulozi roditelja, a to dodatno doprinosi negativnom ishodu vantelesne oplodnje“, kaže naša sagovornica i dodaje da reagovanje bračnih parova na problem neplodnosti zavisi od brojnih faktora, među kojima su najznačajniji obrazovni nivo, dužina lečenja neplodnosti, broj pokušaja da se postigne trudnoća i socijalna podrška šire porodice i prijatelja.
Ona dodaje da vanbračne veze predstavljaju najčešći razlog zbog kog parovi dolaze na psihoterapiju. Rezultati američke nacionalne studije govore da je neverstvo fatalno za bračni odnos – samo fizičko zlostavljanje u braku ima štetnije posledice od vanbračnih veza. Druga studija pokazuje da je skoro četvrtina muškaraca u braku i više od desetine udatih žena imalo vanbračnu vezu, a nalazi novijeg istraživanja iz Rumunije pokazuju da su žene značajno sklonije osudi neverstva, ali su istovremeno i sklonije da oproste preljubu. Istom studijom utvrđeno je i da se prevara kod žena vezuje za potrebu za komunikacijom i nežnošću, dok se kod muškarca vezuje za nezadovoljene seksualne potrebe. Pritom različita istraživanja ukazuju da se muškarci, u emotivnom smislu, teže nose sa seksualnim partnerkinim varanjem, a žene sa emocionalnim neverstvom svog partnera. Pored narušavanja mentalnog zdravlja, neverstvo je često povezano i sa nasiljem u porodici te u gotovo svim kulturama ono predstavlja jedan od najčešćih razloga za prekid partnerskog odnosa ili razvod braka. Longitudinalnim dvanaestogodišnjim istraživanjem u SAD utvrđeno je da je vanbračni seks najbolji prediktor budućeg razvoda.