Nakon devet godina zabavljanja, Maja i Aleksandar iz Vrbasa rešili su da svoju vezu ozvaniče. Na prvom bračnom letovanju, saznali su da je Maja trudna i njihovoj sreći nije bilo kraja. Kako kažu, u tom momentu su mislili da mogu da pomere planine u Crnoj Gori, jer su smatrali da nema veće radosti od one kada se iščekuje plod ljubavi. Ni slutili nisu da će taj proces umesto devet meseci, trajati dugih 10 godina.
Maja je verovala da joj se ostvaruje devojački san. Kada je imala 17 godina, upoznala je Aleksandra i poželela da on bude otac njene dece. Odrastali su i sazrevali zajedno, svaki pojedinačni uspeh, proizilazio je iz uzajamnog truda, jer su jedno drugom bili snaga i potpora. Koliko je njihova ljubav jaka i neraskidiva, shvatili su kada su započeli borbu za potomstvo.
‘’Naša radost je kratko trajala. Kada smo se vratili s letovanja, otkrila sam da, u stvari, neću dobiti bebu jer je trudnoća bila vanmaterična. Zbog nastalih komplikacija, odmah sam operisana i tada mi je odstranjen jedan jajovod. Mislim da su me proglasili medicinskim fenomenom, jer sam nakon tog stanja još dva puta ostala trudna vanmaterično u razmaku od svega nekoliko meseci. Posle nove hirurške intervencije, rečeno mi je da medicina napreduje i da mi je ostavljena mogućnost da se ostvarim kao majka’’, priseća se Maja.
Mirenje s istinom
Shvatila je da prirodnim putem neće moći da ostane u drugom stanju i uz podršku supruga počeli su da se raspituju o vantelesnoj oplodnji. Mala sredina u kojoj žive nije priznavala takav vid začeća. U to vreme, tačnije pre skoro dve decenije, vantelesna oplodnja bila je više nego ‘’tabu’’ tema. Ovu porodicu to nije pokolebalo, budući su imali puno razumevanje svojih najbližih, pa su se od palanačkih priča u startu ogradili. U mislima je bila prisutna samo jedna rečenica: ‘’Hoću bebu’’!
“U našoj državi to je bilo mnogo teško. Malo se znalo o procesu vantelesne oplodnje i šta sve parove na tom putu zatiče. U punim čekaonicama na privatnim klinikama, nailazili smo na tužne poglede supružnika koji su i sebe i nas smatrali bolesnima. Podrške nije bilo. Ni tamošnji lekari nisu imali mnogo razumevanja. Posle tri pokušaja na dvema privatnim klinikama u Beogradu i saznanja da je sve proslo bezuspešno, iako sam stizala do devet blastocista, niko ne može da zamisli kroz kakav pakao smo prošli’’, govori kroz suze naša sagovornica.
Ova hrabra žena o odustajanju nije razmišljala. Ceo svoj život posvetila je deci, jer je po zanimanju vaspitačica. Kada bi se s posla vratila u, kako kaže, gluvu kuću, želja za potomstvom samo je više rasla.
“Po preporuci dr Mirka Pjevića iz Novog Sada bili smo i u Sloveniji u njihovom Kliničkom centru. Sve je išlo po planu i uz velika očekivanja dok njihovi lekari nisu zaboravili da mi daju tzv. ‘’stop’’ injekciju. Sav trud i odlazak za Sloveniju je propao. Priča je završena skandalom i vraćanjem novca. Ali, sve je to uzalud kada vam životna šansa izmakne’’, priča Maja.
‘’Nada poslednja strada’’
Kako bi popunili prazninu u srcu i domu, Maja i njen suprug su se odlučili na nove korake. Počeli su gradnju privatnog vrtića u dvorištu svoje kuće. A u trenutku kada su pokrenuli postupak za usvajanje deteta i prikupili neophodnu dokumentaciju, usledio je novi poziv dr Pjevića.
‘’Otišli smo na Odeljenje za vantelesnu oplodnju u novosadskom porodilištu ‘’Betanija’’ koje je u to vreme dobilo novu opremu, a i država je počela da daje podsticaj parovima koji se bore za potomstvo. Tamo nas je dočekala dr Nada Tapš, biolog. Dr Pjević joj je ispričao naš slučaj i ona je uradila sve što je potrebno i rekla nam da ćemo mi imati decu. Na takvu dozu požrtvovanosti do tada nismo naišli’’, seća se Maja.
Nakon devet meseci od posete ‘’Betaniji’’ rodio se Konstantin. Majka Maja je tada imala 36 godina, a tata Aleksandar 38. Konstantin sada ide u drugi razred osnovne škole. Dobio je i druga za ceo život koji ga još uvek malo zadirkuje jer je duplo mlađi od njega. Brat Teodor je star četiri godine, na svet je stigao, takođe, vantelesnom oplodnjom. Roditelji su ga dobili iz prvog pokušaja.
Maja i Aleksandar zagazili su u polovinu pete decenije. Konstantina i Teodora, razume se, ne bi menjali ni za šta na svetu. Da li su zakazale privatne klinike i da li su sada već mogli biti roditelji punoletnog deteta, pitanja su koja ih podsete na duge i bolne godine iščekivanja. Samo jedan pogled na svoja dva mališana dovoljan je da se to zaboravi i drugim parovima, koji se bore za potomstvo, pošalje poruka da nikada ne odustaju i da reči “ne mogu” ne postoje.
Aleksandra Popović, portal Hoću BEBU