Sterilitet ne podrazumeva samo medicinski, već i psihološki fenomen. Mnoge žene očekuju da roditeljstvo bude srž njihovog identiteta, pa im sterilitet predstavlja najveću životnu krizu.
Tekst: Dragana Aleksić
Lečenje od steriliteta je praćeno hroničnim stresom, depresijom, anksioznošću (uznemirenošću), besom, interpersonalnim problemima. Utiče na identitet, samopoštovanje, zadovoljstvo životom i životni stil osobe. O ovom, sve češćem, problemu razgovarali smo sa Jovanom Lazarević, master psihologom i REBT savetnikom (racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija), konsultantom projekta Hoću bebu i Vladimirom Joićem, psihologom.
Stanje koje (pre)okupira život
– Dijagnoza i lečenje steriliteta mogu da se posmatraju kao bilo koja druga hronična bolest, s obzirom da od momenta suočavanja sa problemom žena postaje konstantno preokupirana time. Tretman, ishod i prognoza uglavnom su nepoznati, pa žena uči da živi sa neizvesnošću, nepoznanicama i stalnim iščekivanjem. Potrebno je prilagoditi se novonastaloj situaciji, iščekivanju medicinskih ispitivanja i dijagnoza, invazivnim medicinskim tretmanima… i biti spreman na mogućnost neuspeha, – kaže Jovana Lazarević.
– Kod žena koje se leče od steriliteta, čak 46 odsto doživljava snažnu anksioznost. Žene se suočavaju sa procedurama dijagnoze i lečenja steriliteta koje su tehnički komplikovane, sa novim, nejasnim terminima i činjenicom da mnogo toga zavisi od spoljašnjih faktora. Posvećenost intenzivnim i dugotrajnim tretmanima utiče i na porodične, socijalne i profesionalne aktivnosti.
Suočavanje sa problemom
– Žene na različite načine pokušavaju da se suoče sa problemom i lečenjem od steriliteta. One koje sebe okrivljuju, katastrofiziraju i predviđaju negativan ishod, ruminiraju (prisutno je ponavljajuće negativno razmišljanje) – češće doživljavaju snažniji emocionalni distres, krivicu, strah, bes. Sa druge strane, pozitivno preispitivanje, aktivno suočavanje i traženje emocionalne i socijalne podrške – povezano je sa osećanjem tuge i uobičajene zabrinutosti, višim nivoom energije, boljom koncentracijom. Bolan i neizvestan proces lečenja od steriliteta, žena će efikasnije prevladavati ukoliko ne poriče teškoće i probleme, i ako prihvata mogućnosti koje su joj na raspologanju, kao i ograničenja – navodi činjenice naša sagovornica.
– Veoma je važna podrška partnera, porodice i prijatelja. Značajan faktor prevladavanja anksioznosti i drugih snažnih emocija tokom tretmana jeste pričanje sa partnerom i bliskim osobama, odnosno deljenje svojih emocija i nedoumica. Tokom lečenja od steriliteta, često se preporučuje i individualna, bračna ili porodična psihoterapija, – savetuje Jovana Lazarević.
Osećaj krivice – nepoželjno stanje
Kada je u pitanju sterilitet osećaj krivice je prisutan kod oba partnera. Ljudi su spremni da učine mnogo toga da bi ostvarili potomstvo, a ukoliko do željenog potomstva ipak ne dođe, teško je ne osetiti se frustriranim, odnosno uskraćenim za posedovanje nečeg što je najvrednije i najvažnije u životu.
– U takvim slučajevima bi čak bilo neprirodno da izostanu reakcije kao što su tuga, strah, bes, anksioznost (uznemirenost, zabrinutost) ili, pak, osećanje krivice, – kaže psiholog Vladimir Joić. – Osećanje krivice može da se javi nakon saznanja da problem steriliteta postoji kod jednog ili oba partnera, ili posle neuspelog pokušaja vantelesne oplodnje – bilo da je u pitanju prvi ili ponovljeni pokušaj. Kao takvo, osećanje krivice je prilično nezdravo i neprijatno stanje, jer može da predstavlja uvod u neku vrstu samokažnjavanja, odnosno depresivnog stanja, ili da izazove potpuno prebacivanje odgovornosti na partnera koji ima problem. Udruženo sa anksioznim stanjem, to osećanje može da postane noćna mora za osobu kod koje se javlja.
Emocionalna iscrpljenost
– Kada se jednom pojave, jako je teško otarasiti se misli koje izazivaju osećanje krivice i, ma koliko želeli da ih se rešite, one će se iznova javljati. Zato pokušaji da jednostavno ne mislite na to, neće uroditi plodom, pa misli koje vam zadaju takve teškoće – morate da prihvatite kao nešto što će biti sa vama određeno vreme, ali će vremenom iščeznuti, ili bar neće predstavljati problem ni kada se prisetite, – navodi naš sagovornik Vladimir. – Osećanje krivice se najčešće javlja iznenada, pa osim što može da bude jedan od uzročnika javljanja anksioznosti, mnogo je češći slučaj da će se javiti kao pratilac već razvijenog anksioznog stanja. Udruženo sa anksioznim stanjem, osećanje krivice će vam otežati kontrolisanje emocija, pa one mogu da postanu prenaglašene i, kao takve, teške za kontrolisanje.
Sve je u vašim rukama
Logično se nameće pitanje kako se osloboditi osećanja krivice, a naš sagovornik kaže:
– Za početak, morali biste da malo realnije sagledavate stvarnost i sebi približite neke činjenice koje vam mogu pomoći – kako bi osećanje krivice moglo početi da iščezava. Shvatite da je vaše osećanje krivice zapravo posledica dugotrajne emocionalne iscrpljenosti i da je uglavnom preterano, da nije realno. Ne zaboravite – vaše misli i želje oblikuju radnje i akcije koje preduzimate. Dokle god čvrsto i jasno želite da se oslobodite osećanja krivice, imate u „svojim rukama” sve što je neophodno da se ta želja i ostvari, – ohrabruje nas psiholog Vladimir.
Uvek možete da ustanete
Koliko god nas određene situacije obeshrabruju i crpe energiju, korisno je da imamo na umu sledeće:
1. Pokušajte da shvatite da vi uopšte niste krivi i da niste nekakva „grešna“ osoba, koliko god vam to vaše prenaglašene emocije govorile.
2. Zamislite šta bi se desilo sa ovim svetom kada bi svi počeli da razmišljaju na način na koji vi razmišljate, da svi postanu zarobljeni nesnosnim osećanjem krivice. To nikako ne bi bio lep prizor, a svet bi postao nepodnošljivo mesto za življenje.
3. Ne možete nikada da padnete toliko nisko a da ne budete u stanju da ustanete i sve pokušate iznova. Što je naš pad teži i bolniji, utoliko će više napora biti potrebno da se oporavimo. Ali, to će se na kraju isplatiti, jer možemo da iz toga izađemo kao mnogo snažnija osoba, u potpunosti oslobođena osećanja krivice.
4. Nikada ne smete dozvoliti sebi da budete obeshrabreni. Budite što staloženiji i mirniji, prihvatajte sled događaja onakav kakav jeste. Ponekad će vam se učiniti da je osećanje krivice nestalo, da bi se u sledećem trenutku pojavilo još snažnije. Nemojte da vas to začudi. U takvim trenucima podsećajte sebe da vaša krivica zapravo ne postoji, već da je to osećanje izazvano spletom neprijatnih događaja i pod pritiskom snažnih i nekontrolisanih emocija.
Izvor: Magazin MAMA