“Mama, da li si sama odlučila da sestra i ja ne budemo bliznakinje?”
“Ne, dušo, ja nisam izabrala.”
“Tvoje telo je samo odlučilo?”
“Da, moje telo je samo odlučilo.”
To je bilo nevino pitanje koje je mi je postavila moja četvorogodišnja ćerka, a tek kasnije sam shvatila da sam je slučajno slagala. Ja jesam, zapravo, odlučila da li da rodim blizance – to je bila jedna od nekoliko odluka koje smo moj suprug i ja morali da donesemo tokom procesa vantelesne oplodnje.
Pre nešto više od pet godina bila sam na poslu kada sam dobila poziv od našeg reproduktivnog endokrinologa. Od šest folikula koji su izvučeni iz mojih hemijski podstaknutih jajnika, pet su uspešno oplođena, a četiri su preživela i izrasla u osam embrionalnih ćelija u koje je bilo uloženo više od godinu dana negativnih testova na trudnoću, meseci injekcija, ultrazvukova, vađenja krvi…Sve se svelo na ta četiri embriona, a morali smo da odlučimo šta da radimo sa njima. Naš lekar nam je preporučio jedan transfer, jer je bio zabrinut zbog rizika koji prate blizanačku trudnoću. U tom trenutku sam bila više zabrinuta da neću izneti trudnoću, a imala sam nekoliko sati na raspolaganju pre nego što lekaru javim našu odluku.
Prvo sam pozvala muža. I on je bio uplašen, ali sam znala da će na kraju pristati na sve što ja odlučim. Zatim sam pozvala tetku koja je lekar i dve prijateljice koje su rodile zdrave bebe uz pomoć vantelesne oplodnje. Svi su podelili svoja iskustva, ali nisu imali jasne odgovore. Samo sam spustila slušalicu i zaplakala. Plakala sam sa olakšanjem i zahvalnošću što je proces došao do ove tačke, ali sam plakala i zbog nepredviđenih komplikacija koje se mogu dogoditi. Bilo je teško doneti odluku i nositi se sa odgovornošću.
Naravno, svi imamo pravo na odluke koje se tiču naših tela, a koje mogu da utiču na to da li ćemo jednom imati decu ili ne, i svi mi živimo sa potencijalnim posledicama. Znala sam to, ali sam uvek bila ljubomorna na prijatelje koji su jednostavno prestali da koriste kontracepciju, čekali nekoliko meseci, a zatim otišli kod lekara i saznali da je magija počela. Nisu morali da se nose sa beskrajnim nizom odluka koje su stajale pred nama u vidu toliko papirologije koju smo morali da završimo ukoliko želimo da nastavimo sa procesom vantelesne oplodnje.
Da li želimo da znamo pol embriona? (Ne.) Ko će dobiti starateljstvo nad detetom u slučaju razvoda? (Ja.) Da li se slažemo da ćemo pristati na odstranjivanje ploda u slučaju komplikacija? (Mada podržavam pravo na abortus, ipak smo napravili dužu pauzu pre donošenja ove odluke, bilo je teško napisati to „da“.) Da li smo u potpunosti razumeli potencijalne rizike postupka? (Valjda?) Šta ćemo uraditi sa neiskorišćenim embrionima ? Mogućnosti su da ih uništimo, doniramo drugoj porodici u svrhe istraživanja. (Posle mnogo diskutovanja, opredelili smo se za istraživanje.)
Popunili smo obrasce i nekoliko dana kasnije sedela sam za stolom i plakala. Nisam imala pojma da li želim blizance, ali sam znala da očajnički želim da budem trudna. Mogućnost da prenos dva embriona povećava verovatnoću dobijanja bebe bilo je teško ignorisati. Na moju odluku je uticao umor, bila sam iscrpljena od čekanja i prestravljena od donešenja pogrešne odluke. Odlučili smo se za prenos jednog embriona i devet meseci kasnije sam rodila zdravu devojčicu. Jedanaest meseci posle toga, odlučili smo se za još jednu trudnoću i dobili drugu ćerku. One nisu bliznakinje, a to je, u stvari, naš izbor.
Naše ćerke sada imaju četiri i tri godine, a preostala dva embriona su zamrznuta u laboratoriji koja se nalazi oko 10 kilometara od naše kuće. Oni predstavljaju još jedan izbor koji tek treba da donesemo i na kome sam duboko zahvalna.
Carla Naumburg, preuzeto sa sajta www.nytimes.com